Šećerna bolest (diabetes mellitus)

Šećerna bolest je metabolički poremećaj obeležen apsolutnim ili relativnim nedostatkom insulina koji kao posledicu ima povišenje glukoze u krvi (hiperglikemiju).

Pored poremećaja metabolizma ugljenih hidrata, istovremeno postoji i poremećaj metabolizma masti i belančevina. To je hronična bolest, zahvata sve starosne grupe i u stalnom je i progresivnom porastu.  Danas je u svetu registrovano preko 200 miliona dijabetičara, a procenjuje se da će se do 2025. godine broj povećati na 330 miliona i to naročito u zemljama u razvoju. Najveći razlog tome je nezdrav način života, a to prvenstveno uključuje prekomernu i nezdravu ishranu, debljinu, smanjenu fizičku aktivnost, stres.

Podela šećerne bolesti

Šećerna bolest se deli na dva tipa: tip 1 (koji nastaje usled nedostatka insulina – hormona kojeg luče beta-ćelije gušterače i koji je neophodan za normalan ulazak i metabolizam glukoze u ćelijama) i tip 2 (u čijem nastanku igra ulogu i smanjena osetljivost ćelija na insulin i neadekvatno lučenje insulina iz gušterače). Pored ova dva tipa, manje su zastupljeni i drugi specifični tipovi šećerne bolesti: uzrokovana hroničnim bolestima gušterače, provocirana uzimanjem nekih lekova, šećerna bolest u sklopu nekih genetskih sindroma, šećerna bolest u trudnoći.

Tip 2 se javlja u više od 90% osoba sa šećernom bolešću. Javlja se uglavnom u odrasloj populaciji, u dobi iznad 40 godina učestalost raste, ali na žalost zbog nezdravog načina života, sve se češće javlja i u mlađih osoba.

Zašto nastaje dijabetes tip 2 ?

U nastanku šećerne bolesti tipa 2 postoji najčešće dvostruki poremećaj. Prvi je smanjenje insulinskih receptora u ćelijama i nemogućnost insulina da transportuje glukozu u ćelije (insulinska rezistencija), i to naročito u ćelijama masnog tkiva, jetre, skeletnih mišića. Insulinska rezistencija remeti normalan ulazak glukoze u ćelije, a utiče i na povećano stvaranje glukoze u jetri. Insulinska rezistencija je delom genetski poremećaj, ali i spoljašnji činioci, kao što su debljina, povećana koncentracija slobodnih masnih kiselina u krvi, smanjena fizička aktivnost, starije životna doba, doprinose njenom razvoju. Tako nastaje porast koncentracije glukoze u krvi, i zbog toga gušterača počinje lučiti veće količine insulina kako bi pojačala ulazak glukoze u ćelije, što u početku delimično rešava problem viška glukoze u krvi i taj period nazivamo oštećenom tolerancijom za glukozu. Kako u ćelijama i dalje postoji insulinska rezistencija, tako proces dalje ide u krug sa sve većim lučenjem insulina, gušterača se vremenom iscrpljuje i lučenje insulina se smanjuje, što za posledicu ima nastanak šećerne bolesti.

 

 

 

 

Comments are closed